ŠTITASTA ŽLEZDA

Normal Thyroid

The thyroid gland in the neck produces the hormones T3 (triiodothyronine) and T4 (thyroxine), which help control the body's metabolism. These hormones regulate heart rate, body temperature, and the conversion of food into energy.

Thyrotropin-releasing hormone (TRH) from the hypothalamus tells the pituitary to release thyroid-stimulating hormone (TSH), which, in turn, causes the thyroid to release its hormones.As blood concentrations of T4 and T3 rise, the hypothalamus and pituitary shut down their hormone production, keeping blood levels of thyroid hormones steady.

HRANA ZA ŠTITASTU ŽLEZDU // Stojanka Stanojević - nutricionista

Čvorovi na štitnjači znak su karcinoma

Problemi sa štitnjačom jedno je od onih stanja o kojemu se mnogo govori i mnogima se čini da znaju sve o tome. Međutim, postoje mnogi mitovi i zablude o problemima vezanima uz štitnjaču.

U sljedećem videu ih razbijamo uz pomoć stručnog i zanimljivog dr. sc. Ivana Kruljca.

Jedna od čestih zabluda je da gomilanje viška kilograma i umor jasno ukazuju na probleme sa štitnjačom no istina je drugačija.

O kojem stanju je zapravo puno vjerojatnije riječ saznajte u Virtualnoj ordinaciji.

MIT PRVI: Probleme sa štitnjačom je lako prepoznati i dijagnosticirati.

MIT DRUGI: Nakon 40. godine kod žena menopauza je zaslužna za sve hormonalne probleme.

MIT TREĆI: Bolesti štitnjače javljaju se samo kod starijih žena.

MIT ČETVRTI: Svaku bolest štitnjače prate izbočine očnih jabučica.

MIT PETI: Čvorovi na štitnjači znak su karcinoma.

MIT ŠESTI: Osobe s bolesti štitnjače moraju uzimati jod.

MIT SEDMI: Prehrana bez glutena može prevenirati probleme sa štitnjačom.

MIT OSMI: Svaka izbočina na vratu znak je bolesti štitnjače.

MIT DEVETI: Nakupljanje kilograma i učestali umor siguran je znak bolesti štitnjače.

MIT DESETI: Problemi sa štitnjačom nestaju čim se krene s terapijom.

Poremećaji funkcije štitne žlezde

Hormoni štitne žlezde regulišu brojne biohemijske procese u organizmu koji su ključni za normalan rast i razvoj, metabolizam i neurološku aktivnost. Pojačano zamaranje, zaboravnost, nagle i učestale promene raspoloženja, promene srčanog ritma i telesne mase, mogu ukazivati na poremećaj rada štitne žlezde. Kako su oboljenja štitne žlezde u porastu, preporuka je da se jednom godišnje proveri koncentracija tiroidnih hormona u krvi i uradi ultrazvuk štitne žlezde.

Štitna (štitasta, tiroidna) žlezda je najveća endokrina žlezda u ljudskom organizmu. Smeštena je u prednjem delu vrata neposredno ispod grkljana i normalno teži između 10 i 20 g. Sastoji se iz dva simetrična dela, tako da se njen oblik često poredi sa leptirom. Osnovna funkcija joj je proizvodnja tzv. tiroidnih hormona: tetrajodtironina ili tiroksina (T4) i trijodtironina (T3), koji utiču na rast, razvoj i metabolizam skoro svih tkiva u organizmu i neophodni su za održavanje bazalnog metabolizma. Pri normalnoj funkciji štitne žlezde, količina izlučenih hormona je srazmerna metaboličkim potrebama organizma. Tiroidni hormoni utiču na broj i snagu srčanih otkucaja, održavanje normalnog arterijskog pritiska i povećanje protoka krvi kroz organizam. Pravilan rad i funkcija štitne žlezde tokom trudnoće su od ključnog značaja za normalan rast i razvoj ploda.

Lučenje hormona štitne žlezde regulišu delovi mozga (hipotalamus i hipofiza) posebnim mehanizmima povratne sprege preko tireotropin oslobađajućeg hormona (TRH) i tireostimulirajućeg hormona ili tireotropina (TSH), koji povećava lučenje T4 i T3. Hormoni T4 i T3 imaju istu funkciju u organizmu, ali se razlikuju po brzini i intezitetu delovanja. Poremećaj na bilo kom nivou regulacije osovine hipotalamus-hipofiza-štitna žlezda može uzrokovati smanjenu ili povećanu sintezu T4 i/ili T3. Među endokrinim žlezdama, tiroidea je jedinstvena po sposobnosti čuvanja velikih količina hormona dovoljnih za potrebe organizma tokom dva do tri meseca. Za stvaranje normalnih količina tiroidnih hormona neophodan je optimalan unos joda (dnevne potrebe 50-200 µg).

U razvijenim zemljama, svaka 20. osoba u opštoj populaciji ima neki oblik tiroidnog poremećaja ili oboljenja, a ovi problemi se pet do sedam puta češće javljaju kod žena nego kod muškaraca. Savremena istraživanja pokazuju da iako menopauza ne utiče na funkciju štitne žlezde, svaka četvrta žena koja ima simptome menopauze (umor, depresija, promenljivo raspoloženje, poremećaj sna) ima i neki vid poremećaja rada štitne žlezde, zbog čega se sve više ističe značaj kontrolnih pregleda koji uključuju i proveru funkcije štitne žlezde.

Najučestaliji oblici tiroidnog poremećaja ili oboljenja su: gušavost ili struma (povećana štitna žlezda sa normalnom funkcijom), hipertireoza (pojačana funkcija), hipotireoza (smanjena funkcija), tireoiditis (upala štitne žlezde) i karcinomi. Normalno se štitna žlezda ne može videti, niti osetiti na dodir. Ako se uveća dolazi do oticanja u predelu vrata što može pratiti oba stanja izmenjene funkcije, hipotireozu i hipertireozu. Kod poremećaja rada štitne žlezde tegobe su relativno nespecifične, a bolest se razvija postepeno tokom dužeg vremenskog perioda. Isto tako, ozbiljnost simptoma se može dosta razlikovati od osobe do osobe.

Hipotireoza je najčešći poremećaj funkcije štitne žlezde koji se može javiti u bilo kom periodu života i predstavlja sindrom hipometabolizma sa nedovoljnom proizvodnjom ili neadekvatnim dejstvom tiroidnih hormona Usporen metabolizam u hipotireozi uzrokuje nakupljanje tečnosti u svim tkivima i organima. U slučaju potpunog prestanka stvaranja hormona, intezitet bazalnog metabolizma se smanjuje na polovinu vrednosti. Nedostatak tiroidnih hormona kod dece uzrokuje zastoj u rastu i mentalnu retardaciju. Najčešći uzroci hipotireoze su poremećaji u samoj žlezdi usled oštećenja autoimunim procesom (Hashimoto tireoiditis) i prethodno lečenje hipertireoze. U nekim slučajevima, hipotireoidizam nastaje kao rezultat poremećaja rada hipofize kada se ne proizvodi dovoljno TSH, što posledično dovodi i do smanjenog stvaranja tiroidnih hormona. Hashimoto (Hašimoto) tireoiditis je autoimuno zapaljenje štitne žlezde. Ispoljavanje ovog oboljenja je veoma sporo, počinje blagim uvećanjem štitne žlezde koje kasnije postaje primetno (struma) i/ili pojave simptoma hipotireoze (umor, bezvoljnost, povećanje telesne mase uprkos smanjenom apetitu). Za sada još nema sigurnih dokaza šta pokreće autoimuni proces u štitnoj žlezdi, ali kao mogući uzroci se navode: genetski faktori, povećan unos joda, pušenje, hroničan stres, virusne infekcije, različite vrste zagađenja iz spoljašnje sredine (hemijsko, jonizujuće). Terapija hipotireoze podrazumeva doživotnu nadoknadu hormona štitne žlezde. Ukoliko se ne dijagnostikuje blagovremeno i ne leči, hipotireoza može uzrokovati povećanje koncentracije holesterola u krvi što je praćeno povećanim rizikom za nastanak moždanog udara ili infarkta miokarda. Veoma niska koncentracija tiroidnih hormona može izazvati gubitak svesti i po život opasan pad telesne temperature.

Najčešći klinički znaci i simptomi hipotireoze su:

Zamaranje i pospanost
Slabija koncentracija, zaboravnost i depresija
Povećanje telesne mase iako je apetit smanjen
Osetljivost na hladnoću
Usporen rad srca (bradikardija)
Suva, hladna, gruba i perutava koža; opadanje kose; krti nokti
Pojava otoka na licu, prstima
Zatvor (konstipacija)
Poremećaj menstrualnog ciklusa, smanjena plodnost, spontani pobačaji

Hipertireoza je poremećaj koji nastaje zbog povećane koncentracije hormona štitne žlezde u krvi usled njene pojačane aktivnosti. Prekomerne količine hormona štitne žlezde povećavaju potrošnju energije, kiseonika i stvaranje toplote. Da bi se zadovoljile povećane energetske potrebe, povećava se iskorišćavanje energetskih rezervi kao i unos hrane, međutim i pored toga uglavnom dolazi do smanjenja telesne težine. Hipertireoza se obično razvija kod žena između 20. i 50. godine života, a u poslednje vreme se sve češće javlja i kod muškaraca. Brojna istraživanja su pokazala vezu između stresa i hipertireoze. Efekat stresa je naročito ispoljen kod osoba sa urođenom sklonošću (genetskom predispozicijom), pušača, kao i u stanjima nedostatka ili preteranog unosa joda. Najčešći uzrok hipertireoze (70-80% obolelih) je autoimuna bolest štitne žlezde Graves-Basedow (Graves-Bazedovljeva), tokom koje autoantitela uzrokuju njenu prekomernu stimulaciju. Hipertireoza se ređe razvija kada jedan ili više čvorova u štitnoj žlezdi postanu prekomerno aktivni i izlučuju višak hormona (nodularna struma). Hipertireoza može nastati i kada tumor hipofize povećano stvara TSH, koji podstiče stvaranje hormona štitne žlezde. Uz primenu odgovarajuće tireosupresivne terapije, hipertireoza se relativno brzo može staviti pod kontrolu, pa i potpuno izlečiti. Međutim, ukoliko se ne leči hipertireoza može uzrokovati ozbiljno oštećenje srčanog mišića i smanjenje gustine kostiju (osteoporozu). Za razliku od hipertireoze, pojam tireotoksikoza označava sva stanja praćena povećanom koncentracijom hormona štitne žlezde bez obzira na uzrok (primena hormona u terapiji hipotireoze, zapaljenski procesi u kojima nema hiperfunkcije nego se samo povećava oslobađanje već ranije stvorenih hormona).

Najčešći klinički znaci i simptomi hipertireoze su:

Malaksalost, slabost u mišićima, zamaranje
Gubitak telesne mase uprkos pojačanom apetitu
Nervoza, razdražljivost, problemi sa spavanjem
Znojenje uz stalni osećaj vrućine (koža je vlažna, meka i topla)
Ubrzan rad srca (tahikardija), poremećaj srčanog ritma (aritmija)
Učestale, retke stolice (dijareja)
Problemi sa vidom, uvećanje očnih jabučica (egzoftalmus)
Poremećaj menstrualnog ciklusa (izostajanje ili potpuni gubitak menstruacije)

Dijagnoza bolesti štitne žlezde se postavlja na osnovu kliničkog pregleda, anamneze, ultrazvučnog pregleda i laboratorijskih analiza. Kako su oboljenja štitne žlezde u porastu, preporuka je da se jednom godišnje u toku redovnih sistematskih pregleda proveri i koncentracija tiroidnih hormona u krvi i uradi ultrazvuk štitne žlezde.

Ultrazvukom se utvrđuje veličina štitne žlezde, eventualno postojanje čvorova i na osnovu njihove strukture potreba za punkcijom.

Funkcija štitne žlezde se ispituje prvenstveno merenjem koncentracije TSH i tiroidnih hormona u krvi: ukupnog T4 i T3 i/ili slobodnog T4 i T3 (fT4 i fT3).

Kasnije se prema potrebi određuje i eventualno prisustvo autoantitela u krvi koja ukazuju na imunološku osnovu bolesti: tiroidperoksidaza antitela (anti-TPO), tireoglobulinska antitela (anti-Tg), TSH receptor antitela (anti-TSH receptor, TRAK).

Takođe, nakon postavljanja dijagnoze neophodne su periodične kontrole laboratorijskih parametara kako bi se proverila efikasnost terapije. Kod hormonske supstitutivne terapije lek se ne uzima neposredno pre vađenja krvi (Letrox ili Euthyrox - poslednja doza 24h pre vađenja krvi).

Laboratorijske analize za praćenje funkcije štitne žlezde

Određivanje koncentracije tireostimulirajućeg hormona ili tireotropina (TSH) u krvi se primenjuje za rano dijagnostikovanje i praćenje poremećaja funkcije štitne žlezde. To je vrlo osetljiv test, koji najranije može ukazati na promene u radu štitne žlezde. U slučajevima primarnog

hipotiroidizma koncentracije hormona T3 i/ili T4 su niske, dok je koncentracija TSH značajno povećana. U slučaju poremećaja na nivou hipotalamusa ili hipofize, uprkos značajnom smanjenju koncentracija T4 i/ili T3 detektuju se normalne ili blago povećane vrednosti TSH. Primarni hipertiroidizam je povezan sa visokim koncentracijama tiroidnih hormona T4 i/ili T3 i smanjenom koncentracijom TSH, koja se skoro ne može detektovati.
Tiroidni hormoni tetrajodtironin ili tiroksin (T4) i trijodtironin (T3) se transportuju u krvi skoro potpuno vezani za proteine. Manje od 0,05% ukupnog T4 i samo 0,2-0,4% ukupnog T3 se nalazi u cirkulaciji slobodno, a ta slobodna frakcija predstavlja fiziološki aktivan oblik hormona slobodan T4 (free thyroxine, fT4) i slobodan T3 (free triiodothyronine, fT3). Koncentracija T3 i T4 može biti povećana u stanjima koja su povezana sa povišenom koncentracijom proteina koji vezuju ove hormone (trudnoća, primena oralnih kontraceptiva ili estrogena, hepatitis, ciroza) ili snižena kod stanja koja su povezana sa nižom koncentracijom ovih proteina (oboljenje bubrega, neuhranjenost, terapija androgenima i kortikosteroidima). Iz tog razloga, uz T3 i T4 je neophodno uvek ispitati i proteinski status kako bi se izbegle greške u proceni tiroidnog metaboličkog statusa.

U Hashimoto tireoiditisu se stvaraju dve vrste autoantitela: tiroid-peroksidaza antitela, anti-TPO (enzim tiroid-peroksidaza (TPO) učestvuje u sintezi hormona štitne žlezde) i tireoglobulinska antitela, anti-Tg (tireoglobulin (Tg) je protein u štitnoj žlezdi u kojem se čuvaju sintetisani hormoni). Određivanje koncentracije antitela u krvi je jedan od kriterijuma za postavljanje dijagnoze Hashimoto tireoiditisa. Visoka koncentracija antitela u krvi ukazuje na jači oblik zapaljenja štitne žlezde. U dijagnostici autoimunih oboljenja štitne žlezde određivanje antiTg ima manji klinički značaj od anti-TPO zbog njihove manje specifičnosti, budući da se ona često mogu detektovati i kod pacijenata sa drugim autoimunim bolestima (reumatoidni artritis, šećerna bolest) i kod starijih asimptomatskih osoba.

Kod Graves-Basedow-ove bolesti pored povišenih vrednosti hormona štitne žlezde T3 i T4, niskih čak ponekad nemerljivih vrednosti TSH, vrlo je važan nalaz povišenih TSH receptor antitela (anti-TSH receptor, TRAK). Kod većine pacijenata sa Graves-Basedow-ovom bolešću detektovana je mutacija gena koji je odgovoran za sintezu receptora za TSH, usled čega su ovi receptori više stimulisani pod uticajem autoantitela. Adekvatnom terapijom ili hirurškim odstranjivanjem dela štitne žlezde (parcijalnom tireoidektomijom) koncentracija ovih antitela se smanjuje. Ukoliko se antitela ne mogu više detektovati posle terapije, radi se o inaktivnoj fazi bolesti i terapija se može ukinuti.