INSULINSKA REZISTENCIJA
// Dr Mirsanda Stanić - ginekolog i endokrinolg
__________________________
Prof. dr Mirsanda Stanić
Insulin i starenje
Master hormon – glavni krivac
Iako je u stalnom sadejstvu sa gotovo svim drugim hormonima ljudskog organizma, jedan jedini hormon, insulin, može se smatrati najodgovornijim za pojavu dijabetesa i gojaznosti, raznih oblika kancera, Alchajmerove bolesti, sindroma policističnih jajnika, osteoporoze, ubrzanog starenja...
|
|
Prof. dr Mirsanda Stanić |
Insulin je jedan od retkih “ centralnih ” hormona koji, sadejstvujući sa gotovo svim ostalim, kontroliše sve metaboličke i fiziološke procese i ima najjači uticaj na svaku ćeliju ljudskog organizma. Sa druge strane, prevelika količina insulina u krvi - hiperinsulinemija - uzrokuje mnoga oboljenja, od dijabetesa i gojaznosti, preko kardiovaskularnih i koronarnih, do kancera, Alchajmerove bolesti, sindroma policističnih jajnika, osteoporoze, ubrzanog starenja... Prof. dr Mirsanda Stanić, molekularni biolog i ginekolog - akušer Instituta za humanu genetiku Medicinskog fakulteta u Beogradu, o njemu govori kao o “ master ” hormonu.
Nastanak dijabetesa
Insulin - proizvod pankreasa - omogućava ulazak šećera iz cirkulacije u telesne ćelije. Kao i drugi hormoni, deluje dvojako, i genomskim i biohemijskim putem, sa značajnim anaboličkim efektom : podstiče proliferaciju ćelija, štiti ih od ćelijske smrti ne dozvoljavajući da im opadne energetski nivo, ili ih, obrnuto, uvodi u ćelijsku smrt zbog preteranog metaboličkog rada ; odgovoran je za lučenje brojnih citokina, čime bitno menja imunitet i imune reakcije ; pojačava remodelovanje tkiva i organa ; povećava zadržavanje soli na nivou bubrega ; pomaže rast kancerski promenjenih tkiva...
Kad normalna količina insulina ne može da obezbedi ulazak šećera u ćelije, ili kad insulina nema dovoljno, šećer u krvotoku raste i nastaje “ klasična ” šećerna bolest. Ali, ako su ćelije rezistentne na unos šećera pa pankreas luči više insulina kako bi ovaj obavio svoju funkciju, posledica je hiperinsulinemija. Ona može da traje dugo, iscrpljujući pankreas, ali ne sasvim - tada govorimo o dijabetesu tipa II.
|
Insulin i supstituciona terapija |
|
Estrogen i testosteron povećavaju osetljivost ćelija na unos šećera, a progesteron je smanjuje. Kod osoba koje primaju supstitucionu terapiju (hormon replacement therapy - HRT) treba stalno istovremeno proveravati koncentraciju šećera i insulina, pa doze supstitucionih hormona prilagođavati kretanju nivoa šećera u krvi. Pri blažoj ćelijskoj rezistenciji na unos šećera, estrogen smanjuje insulinemiju. Sa druge strane, stimuliše ekskreciju insulina, pa je njegov efekt pozitivan kad se insulin otežano sekretuje, a negativan ako se insulin luči u većim dozama. Preko insulina, ali više delovanjem preko jetre, estrogen snižava trigliceride i uvećava koristan HDL holesterol. Sličan efekt ima i testosteron. Progesteron podiže ćelijsku rezistenciju, pa je kontraindikovan kod hiperinsulinemičnih osoba. Lek Gynodian - Depot pokazao je da hormon DHEA (dehidroepiandrosteron) supresuje progesteron, čime smanjuje ćelijsku rezistenciju. Hormon rasta hGH vrlo brzo poveća rezistenciju na glukozu, što je najozbiljniji sporedan efekt upotrebe ovog “ hormona mladosti ”, ali se davanjem rilizing hormona rasta može stimulisati sekrecija DHEA koji anulira negativne efekte hGH. |
Uloga u kancerogenezi
Glavni kancerogeni efekat insulina ispoljava se preko insulinskih receptora kojih na kancerskim ćelijama ima deset puta više nego na normalnim, što im omogućava ubrzan rast i deobu. Kancerske ćelije debelog creva, endometrijuma, pankreasa i prostate izgleda da su posebno osetljive na insulin, a pretpostavlja se da kanceri dojke imaju specifične fetalne insulinske receptore, ultrasenzitivne na insulin. Insulin deluje i na steroidne hormone (estrogen, testosteron i glukokortikoide), a oni povratno na iste ćelije, tako da sve normalne fiziološke hormonske interreakcije u organizmu u nenormalim uslovima izazivaju nenormalan, patološki odgovor, pa i u kancerskim ćelijama.
I genomski i negenomski mehanizmi u kancerskim ćelijama se bitno menjaju. Ta činjenica ide u prilog takozvanoj hormonskoj terapiji protiv raka - po vađenja tumora, određuju se receptori kancerskih ćelija i, antihormonskom terapijom, blokiraju oni koji stimulišu njen rast i deobu. Što je veći broj receptora na malignoj ćeliji, to je uspešnija antihormonska terapija koja je, inače, na Zapadu obavezan deo borbe protiv malignih bolesti.
Kardiovaskularna oboljenja
Pored visokog nivoa šećera u krvi, i visok nivo insulina oštećuje krvne sudove. Kao vrlo “ korozivan ”, posebno ugrožava endotel koji oblaže unutrašnjost krvnog suda. Izaziva i rast triglicerida i štetnog LDL holesterola, a povećava i adhezivnost krvnih ćelija, čime širi rizik stvaranja ugrušaka - potencijalne blokade krvnih sudova, srčanih i moždanih udara i tromboembolije. Hiperinsulinemija je, naglašava dr Stanić, najbolji predskazatelj srčanog udara ili šloga, mnogo bolji od svih ostalih parametara ponaosob, posebno kod mlađih osoba.
Balans hormona obezbeđuje homeostazu organizma - svi su veoma važni ali je, kad je o razvoju kardiovaskulnih bolesti reč, posebno zanimljivo sadejstvo insulina i polnih hormona (ženskih : estrogena i progesterona, i muškog testosterona). I danas se postavlja pitanje : da li insulinska rezistencija izaziva hipertenziju ili obrnuto, ili je oboje netačno? Da li aktivacija simpatičkog nervnog sistema (SNS) uzrokuje i jedno i drugo, ili je aktivacija SNS uzrokovana ćelijskom rezistencijom, ili možda angiotenzin II (hormon koji primarno reguliše krvni pritisak) uzrokuje i hipertenziju i insulinsku rezistenciju? Adiponektin iz masnog tkiva blokira otpuštanje nitrit - oksida (NO) koji širi krvne sudove i time učestvuje u izazivanju hipertenzije. Kortizol, posebno njegove hronično povišene vrednosti (stres), hipertenziju izaziva, pretpostavlja se, upravo preko navedenih mehanizama. Estrogen relaksira krvne sudove preko NO, a progesteron preko mozga, delujući na benzodiazepinske receptore i izazivajući diurezu (gubitak tečnosti preko bubrega). Zato trudnice, i pored velikog zadržavanja tečnosti, retko imaju hipertenziju. Ali, kod već utemeljenog poremećaja prometa vode u organizmu, estrogen i testosteron zadržavaju tečnost i uzrokuju veći volumen vode u krvotoku.
|
Dva od četiri |
|
Prosečno, svaka treća osoba može da razvije insulinsku rezistenciju već do pedesete godine starosti. Njeno dijagnostikovanje nije jednostavno, ali se smatra da ju je najbolje definisati na osnovu prisustva najmanje dve od četiri navedene vrednosti: 1. Trigliceridi u krvi viši od 150 mg/dl 2. HDL holesterol u krvi manji od 40 mg/dl 3. Krvni pritisak viši od 130/85 4. Šećer u krvi viši od 110 mg/dl. |
Pošto se ne zna šta su kod hipertenzije uzroci a šta posledice, terapija se, konstatuje dr Stanić, svodi na traženje parametra najlakšeg za tretiranje. Kod gojaznog pacijenta sa hiperinsulinemijom i hipertenzijom, jedno od rešenja je angiotenzinska terapija udružena sa terapijom protiv ćelijske rezistencije, uz obavezno smanjenje težine i izbegavanje soli i šećera. Farmaceutski lek sam po sebi niti je dovoljan niti je dovoljno dobar, pa je odgovarajuća fizička aktivnost obavezni deo terapije.
Kroz duže vreme, hiperinsulinemija dovodi i do ateroskleroze, kao posebne komplikacija svih navedenih stanja - gojaznosti, hipertenzije, poremećenog imunog odgovora, itd. Primarni uzrok ateroskleroze je zapaljenjski proces. Insulin stimuliše zapaljenje kroz nekoliko mehanizama. Prigušujući zapaljenjske reakcije, estrogen i progesteron čuvaju krvne sudove, pa žene počinju da osećaju posledice insulinemije uglavnom sa opadanjem progesterona, ulaskom u pedesete, a naročito sa prestankom lučenja estrogena, u menopauzi. Uz inače nizak nivo testosterona, žene posle menopauze ubrzano stare, uz već pomenuta prateća stanja i bolesti. I osteoporoza, takođe insulin - zavisna bolest, deo je grupe procesa starenja organizma. U normalnim granicama, insulin je anabolik koji podržava normalno remodelovanje koštanog sistema, dok hiperinsulinemija ima suprotan efekt.
PCO sindrom
Sindrom policističnih jajnika (PCO) vodeći je uzrok steriliteta u (dobro uhranjenim) populacijama Zapada. Jedan od najčešćih uzroka PCO je visok nivo insulina što uslovljava previsok nivo polnih hormona, posebno estrogena, a to remeti regularan rast folikula, sazrevanje jajnih ćelija i sazrevanje endometrijuma materice. Ukoliko postoji i genetska predispozicija prema hiperandrogenizmu, i on će se razviti. U takvim slučajevima, terapija je davanje lekova za smanjenje insulinske rezistencije i uspostavljanje hormonske cikličnosti. Kontraceptivi nisu pogodni kao “lek” jer pojačavaju ili hiperandrogenizam ili ćelijsku rezistenciju, a suprimuju cikličnost (odnedavno je na tržištu kontraceptiv koji navodno ne stimuliše ćelijsku rezistenciju). Ni prirodni polni hormoni ne mogu da utiču na policistične jajnike, napominje dr Stanić. Hormonalna hiperstimulacija jajnika u IVF (in vitro fertilizacija) programu samo pogoršava PCO sindrom, a pošto ga može uzrokovati i prava hormonalno - receptorska disregulacija uslovljena genetskim faktorima, takav oblik bolesti je u ovom momentu rezistentan na svaku terapiju.
Alchajmerova bolest
Mozak za svoje energetske potrebe ne koristi ni proteine ni masti, već isključivo glukozu, trošeći čak 60 odsto ukupnog telesnog šećera. Moždane ćelije zadužene za pamćenje i učenje imaju mnogo insulinskih receptora, što je neobično jer se one ne regenerišu (ne dele se), ali i razumljivo jer je šećer jedini energent ćelija mozga. Brz porast insulina poboljšava memoriju i ukupno učenje - s padom insulina opadaju i moždane funkcije. Kad je o Alchajmerovoj bolesti reč, dr Stanić podseća na činjenicu da osnovu najvećeg broja hiperinsulinemija čini ćelijska rezistencija na unos šećera, koja se inače razvija i sa godinama - što je osoba starija, veća je verovatnoća da je razvila ćelijsku rezistenciju. Tada dolazi do paradoksalne insulinske reakcije : više insulina u krvotoku (zbog insulinske rezistencije) znači manje insulina u mozgu, a jedna od glavnih hipoteza jeste da sitni moždani krvni sudovi najviše stradaju od korozivne hiperinsulinemije. Sa smanjenjem ćelijske propustljivosti insulina i šećera, ćelije “ gladne ” šećera ubrzano umiru apoptozom.
Ovo su najverovatniji uslovi za razvoj Alchajmerove bolesti, Parkinsonizma i drugih degenerativnih bolesti mozga, kaže dr Stanić, jer, šta god da je stvarni uzrok, dodatak insulina olakšava bolest. Sličan efekat pokazao je i estrogen, iako u manjoj meri, verovatno čuvajući krvne sudove od korozivnog dejstva insulina. Neke studije sugerišu da nivoi HDL holesterola blizu gornje granice normale takođe mogu da očuvaju krvne sudove, ako su i drugi biohemijski faktori normalni, posebno inflamatorni.
Ubrzano starenje
Istraživanja su pokazala da stogodišnjaci različitih fenotipskih profila imaju nešto zajedničko : tokom celog života relativno nizak šećer u krvi, nizak insulin, relativno nizak kortizol, normalan nivo tiroksina, relativno visok nivo hormona rasta, i nižeg su rasta.
Insulin i steroidni hormoni deluju na različite fiziološke procese sličnim mehanizmima : sadejstvuju u ćeliji i sa transkripcionim faktorima, stimulišući sintezu specifičnih proteina (delovanje preko gena), čija posledica može da bude produženje života. Ceo spektar hormona određuje dužinu ćelijskog ciklusa, proliferaciju ili umiranje ćelija, regeneraciju tkiva, aktivaciju matičnih ćelija... Kod osoba od tridesete pa nadalje, oni treba da budu up - regulisani, pa se nameće pitanje : kako up - regulisati i / ili supstituisati sve hormone, kako regulisati da se svi sintetišu u optimalnim dozama? Odgovor se nameće sam po sebi, kaže dr Mirsanda Stanić, jer svi organski sistemi uglavnom rade po principu “ svi za jednog, jedan za sve ”. To se odnosi i na insulin, preko koga se može kontrolisati sinteza i efikasnost drugih hormona, i vice versa. Drugim rečima, držanje insulina pod finom kontrolom obezbeđuje homeostazu svih mehanizama vezanim za njega. Produženje života jedne osobe zahtevalo bi, prema dr Stanić, fino regulisanje ekspresije kombinacije gena zaduženih za starenje (što je još nemoguće), kombinovano sa zdravim životnim navikama vezanim za spavanje, ishranu, fizičke aktivnosti i upotrebu lekova.
Terapija hiperinsulinemije
Stil života ima odlučujuću ulogu u razvoju hiperinsulinemije, tako da čak i osobe kod kojih je ona genetički determinisana mogu znatno da je “ odlože ”. Svaka osoba ima svoju “ specifičnu težinu ” pri kojoj metabolizam iz balansa (homeostaze) prelazi na “ patološki ” režim pa ponekad gubitak samo nekoliko kilograma može da znači razliku između zdravlja i bolesti. Fizička aktivnost, posebno mišićnih grupa sedalne regije i nogu, ističe dr Stanić, značajno doprinosi boljem sagorevanju šećera, pa time i ćelijskoj senzitivnosti.
Insulin se različito luči za vreme jela i između obroka. Dva sata od uzimanja obroka sa dosta šećera i ugljenih hidrata, normalne vrednosti insulina rastu i do blizu 30 IJ, a za vreme varenja hrane rastu i normalne doze šećera u krvi. Drugim rečima, u vreme obroka, vrednosti šećera i insulina rastu do granice normale. Ali ono što nije normalno to je da je savremeni čovek 24 sata dnevno izložen povišenom šećeru i insulinu, jer nije “ uobročen ” - između obroka pije sok, gricka slatkiš, jede voće, pije kafu... Prema oceni dr Stanić, osobi sa normalnom insulinemijom nisu potrebna više od dva obroka dnevno, između kojih ne treba da uzima apsolutno ništa. U suprotnom, organizam pati od preteranog “ rada ” na šećeru i insulinu - trpi kao da ima dijabetes tipa II - i mnogo brže razvija ćelijsku rezistenciju i hiperinsulinemiju.
Gojaznost je u direktnoj vezi sa unosom kalorija, nivoom triglicerida i LDL holesterola u krvi, visokim insulinom “ našte srca ”. Svakodnevni, povećan unos šećera i drugih karbohidrata nezavisan je faktor rizika za sva ona oboljenja koje uzrokuje hiperglikemija - isti faktor rizika za pojavu bolesti koje se javljaju kao posledica insulinske deficijencije ili hipersekrecije.
Postoje brojni lekovi za kontrolu nivoa insulina, ali se oni koriste samo u slučajevima kad prirodni načini ne mogu da regulišu sekundarni šećer ili hiperinsulinemiju.
PET obroka dnevno šteti zdravlju, tvrdi dr Mirsanda Stanić, profesor humane genetike, ginekolog i endokrinolog. Razlog je, kaže, u intervjuju za "Novosti", što insulin u krvi zbog čestog jela ne može da se vrati u normalu, pa može da dođe do intolerancije na glukozu i hiperinsulinemiju. Oba poremećaja uzrokuju mnoge zdravstvene probleme, a mogu da budu okidači za razvoj šećerne bolesti, naročito kod onih koji su genetski predisponirani.
Profesorka Stanić smatra da je dovoljno da se jede jednom do maksimalno dva puta dnevno:
- Trebalo bi da se hranimo onako kako su se hranili naši preci, kada nije bilo izobilja kao danas. Sasvim je dovoljan jutarnji i poslepodnevni obrok, od namirnica sa našeg podneblja. Dakle, bez ikakvih egzotičnih biljaka i dodataka jelima. Posle obroka insulin u krvi raste do normalne granice i metabolizmu je potrebno dva do tri sata da ga vrati na normalu.
* Koji simptomi ukazuju na povišene vrednosti insulina u krvi, odnosno hiperinsulinemiju?
- Mršavi i oni koji nisu gojazni hiperinsulinemiju mogu da prepoznaju po dramatičnim napadima gladi, koji su praćeni nervozom i drhtavicom. Drugi bitan simptom je, ako su jutarnje vrednosti šećera smanjene. Kada je o gojaznima reč, oni svi imaju povišene vrednosti insulina u krvi. Pitanje je samo da li visoke vrednosti insulina u krvi izazivaju debljinu, ili je debljina uzrok hiperinsulinemije. Ali, u svakom slučaju hiperinsulinemija je prisutna. Samo izuzetno mali broj ljudi koji su gojazni nemaju hiperinsulinemiju.
* Koliko ljudi pati od hiperinsulinemije i kako se ovaj poremećaj dijagnostikuje?
- Smatra se da se hiperinsulinemija javlja kod 5 do 10 odsto stanovništva. Međutim, najnoviji podaci govore da je taj broj daleko veći, i da je hiperinsulinemija mnogo češća. Danas su čak i bebe u majčinoj utrobi izložene hrani koja sadrži velike količine šećera i ona im remeti metabolizam. Dijagnoza se postavlja pomoću OGTT (test intolerancije na glukozu) sa insulinemijom.
* Zašto je hiperinsulinemija opasna i kako se leči?
- Visoke vrednosti insulina u krvi ubrzavaju proces starenja organizma i dovode do niza oboljenja. Najveći rizik je razvoj šećerne bolesti, ali ovaj poremećaj povećava i sklonost ka kancerima, kardiovaskularnim oboljenjima, bubrežnoj slabosti, osteoporozi, reumi, pratilac je sindroma policističnih jajnika... Lek za hiperinsulinemiju ne postoji. Mora da se promeni način ishrane koji sasvim isključuje ugljene monohidrate, brašno i većinu industrijskih namirnica uopšte. Uz to, treba da se poveća fizička aktivnost, jer ona pokreće mišiće i sagorevanje šećera i tako se smanjuje nivo glukoze u krvi. Ugojene osobe obavezno moraju da se vrate na normalnu težinu, inače nikakva terapija ne pomaže.
* Da li su dva obroka dnevno dovoljna da se ne oseća glad?
- Gladovanje je korisno za organizam. Ne bi trebalo da se jede ako se ne oseća glad. Danas se, međutim, teško gladuje, jer su ljudi presiti, a ranije su bili hronično gladni ili polugladni. Savremeni čovek ima obrok za obrokom, pa još između jela nešto pije ili gricka. A upravo takvim navikama se izaziva intolerancija na glukozu i hiperinsulinemija. To je u potpunoj suprotnosti sa našim genetičkim profilom. U prošlosti čovek nije imao toliko hrane da jede pet puta dnevno, već su hormon sitosti i hormon gladi stalno bili u ravnoteži.
ŠTETAN KOLIKO I ŠEĆER
* Kako insulin utiče na procese u organizmu?
- Insulin zajedno sa glukagonom reguliše nivo šećera u krvi. NJegove visoke vrednosti su štetne koliko i visoke vrednosti šećera. Insulin pokreće mnoge biohemijske mehanizme i gene. Zato je odgovoran za veliki broj poremećaja i uopšte narušavanje zdravlja ako je dugo iznad normalnih granica.
KOLAČ POSLE RUČKA
* Da li bi i zdrave osobe trebalo da izbegavaju ugljene hidrate?
- Postoji pravilo za trpezom koje kaže da se desert uvek jede
na kraju. To je zato što obrok već podigne nivo insulina u krvi,
tako da kada odmah iza ručka pojedemo kolač ili parče pite
insulin neće radikalno da se poveća jer je već odreagovao na
prethodni obrok. Da li se pravilno hranimo možemo da znamo po
tome koliko brzo ogladnimo posle obroka. Jer, ako smo dugo siti
onda smo jeli niskoglikemijsku hranu koja sporo podiže šećer u
krvi.
Insulinska rezistencija (IR): Šta svaka žena treba da zna
Insulinska rezistencija (IR) predstavlja stanje u kome insulin ne može adekvatno da ispolji svoje dejstvo, pa su potrebne veće količine (endogenog ili egzogenog) insulina za normalni biološki odgovor. Ako spadate u grupu ljudi koja se lako goji a teško mršavi, ako ste uvek gladni iako jedete dovoljno, osećate se tromo i pospano, obavezno pročitajte ovaj tekst.
Šta je insulin i koja je njegova funkcija u organizmu?
Insulin je hormon koga proizvode beta ćelije pankreasa. Proizvodnju insulina podstiče glukoza u krvi. Posle obroka (naročito bogatog prostim ugljenim hidratima) pankreas reaguje tako što luči insulin. Njegov zadatak je da otvori vrata telesnih ćelija te im tako obezbedi potrebnu energiju. Glukoza iz krvi (sem one koja je po svome nivou normalno prisutna u krvi) prvo odlazi do jetre, gde obezbeđuje njene potrebe i skladišti se kao rezerva u vidu glikogena. Drugi deo viška glukoze u krvi se prenosi u mišiće gde se takođe skladišti u obliku glikogena.
Kada su jetra i mišići podmireni a ostalo je još glukoze u krvi, ona se skladišti u adipoznom/masnom tkivu.
Šta je insulinska rezistencija?
Ishrana bogata višestruko prerađenim ugljenim hidratima i brzom hranom, a pri tome smanjena fizička aktivnost, dovodi do stvaranja velike količine glukoze u krvi. Kao odgovor, aktivnost pankreasa i njegova proizvodnja insulina se značajno povećavaju. U određenom momentu, ćelije “navikle” na visoki nivo insulina u krvi (kao posledica visokog nivoa glukoze u krvi), se otvaraju manje za isti nivo insulin, dovodeći do povećane količine glukoze u krvi. Na taj način se stvara otpornost (rezistencija) na insulin.
Simptomi insulinske rezistencije
Osobe koje pate od insulinske rezistencije najčešće nemaju jasne nagoveštaje koji ukazuju na poremećaj. Ovo stanje može da traje dugo pre nego što se otkrije. Simptomi koji bi mogli da ukažu na insulinsku rezistenciju su :
- Lako gojenje, teško mršavljenje
- Gojaznost
- Umor i pospasnost (naročito po obroku)
- Nemogućnost začeća
Kada se insulinska rezistencija ne leči, može da preraste u Dijabetes tipa 2.
Insulinska rezistencija i začeće
Parovi koji imaju problema sa začećem se šalju na detaljne analize u koje spadaju i kompletan hormonalni status. Kada insulin nije u ravnoteži, on utiče i na druge hormone koji imaju uticaj na začeće. Insulinska rezistencija može da dovede do poremećaja nivoa testosterona kod žena, koji može da zaustavi ovulaciju i proizvodnju drugih hormona značajnih za začeće. Ovo stanje je takođe povezano i sa policističnim jajnicima.
Kako se izboriti sa insulinskom rezistencijom?
Na insulinsku rezistenciju se može uticati promenom životnih navika (ishrana, fizička aktivnost, kontrolni pregledi) i adekvatnom medikamentnom terapijom. Prvo smanjujemo potrebe za insulinom a potom dovodimo do povećanja osetljivosti ćelija na insulin. Drastično smanjenje slatkiša i grickalica, višestruko prerađenih proizvoda od žitarica i životinjskih masti kao i fizička aktivnost, igraju značajnu ulogu u borbi protiv insulinske rezistencije. Vežbanje pomaže ćelijama da iskoriste insulin, naročito u mišićima. Preporučuju se kardio vežbe koje podižu broj otkucaja srca i potrošnju kiseonika, od 30 minuta dnevno , više dana u toku nedelje.
Ishrana kod insulinske rezistencije
Osobe sa insulinskom rezistencijom često imaju problem i sa viškom kilograma. Stoga je potrebno posebno povesti računa o dnevnom unosu kalorija.
Žitarice – su glavni izvor energije u ishrani. Važno je birati proizvode od integralnih žitarica koje imaju manji glikemijski indeks (GI - brzina apsorpcije glukoze u organizam).
Voće i povrće – generalno ima malu kalorijsku vrednost. Tokom režima kod insulinske rezistencije, potrebno je servirati 3 do 5 porcija, gde je jedna porcija povrća jednaka jednoj šolji sirovog povrća ili ½ šolje kuvanog dok je porcija voća jednaka komadu celog voća srednje veličine ili ½ šolje isečenog ili bobičavog voća.
Proteini – biranjem nemasnog mesa, kao što su meso peradi, nemasno crveno meso i riba, smanjuje se i unos kalorija
Mlečni proizvodi – su bogati proteinima i kalcijumom. Unos od 2 do 3 porcije zadovoljava dnevne potrebe za hranljivim materijama. Jedna porcija je jednaka jednoj šolji mleka ili oko 45 grama sira. Biranjem proizvoda od obranog mleka (sa manje masti) smanjuje se i unos kalorija.
Orašasto voće, semenke i mahunarke – su bogate proteinima, “dobrim” masnim kiselinama, vitaminima i biljnim vlaknima. Tokom ovog režima preporučuje se 3 do 5 porcija u toku jedne nedelje. Jedna porcija ove grupe namirnica podrazumeva 1/3 šolje semenki ili orašastog voća ili ½ šolje kuvanih mahunarki.
Masti i ulja – su koncentrovani izvor kalorija, stoga je važno obratiti pažnju na količinski unos.
INSULINSKA REZISTENCIJA - PUT KA DIJABETESU
Šta je uzrokuje i kako je sprečiti?
Insulinska rezistencija je stanje povezano sa dijabetesom tip 2, preddijabetesom, metaboličkim sindromom, sindromom policističnih jajnika i povećanjem telesne mase. Ovo stanje je obično prisutno godinama, ponekada i decenijama pre nego što neko zaradi dijagnozu dijabetičara. Dijabetes tip 2 je takozvani dijabetes odraslih zato što se obično javlja kasnije u životu i vezan je za životni stil i navike, mnogo više nego za genetiku.
Postoji mnogo uzroka nastanka insulinske rezistencije:
- Pre svega, loša ishrana, bogata procesuiranim namirnicama i ugljenim hidratima. Takva ishrana pogoduje povećanoj insulinskoj sekreciji.
- Povećana telesna masa ili gojaznost, naročito masno tkivo koje se nakuplja u centralnim delovima tela, oko struka i na stomaku.
- Stresni životni stil koji stimuliše lučenje kortizola i time podiže nivo šećera u krvi
- Nedostatak fizičke aktivnosti
- Nedostatak sna i odmora
- Različita oboljenja, infekcije, poremećaj imuniteta (propustljiva creva)
- Neki lekovi
- Genetska komponenta kao faktor rizika
Insulin je veoma važan hormon i odgovoran je za to koliko nam šećera ostaje u krvi nakon obroka. Insulin se proizvodi u pankreasu i najvažniji posao mu je da uklanja glukozu koja u krv dospeva našom ishranom ili se oslobađa iz jetre. On dakle, uklanja šećer iz krvi da bi se njime nahranile sve ćelje koje koriste glukozu kao izvor energije.
Kada se kod nekoga javi insulinska rezistencija, on više ne može da adekvatno iskoristi insulin. Da bi ovo kompenzovao pankreas proizvodi sve više insulina dok ne iscrpi svoje mogućnosti. Vremenom, čak i veoma visok nivo insulina, zbog ćelijske rezistencije (neodgovaranja na signal) nije dovoljan da ukloni glukozu iz krvi, tako da šećer lako skače i može ostati dugo povišen, uzrokujući preddijabetes i dijabetes tip 2. Naposletku, ovo vodi u gojaznost jer insulin utiče na skladištenje masti, naročito oko struka i u predelu stomaka. Zatim, uzrokuje upalne procese u krvnim sudovima, srčana oboljenja, šlog, oštećenje sitnih krvnih sudova u očima, bubrezima, stopalima...
Zaustavljanje insulinske rezistencije je sprečavanje preddijabetesa i dijabetesa!
Na žalost, konvencionalni pristup, koji se najčešće koristi, ne čini ništa da pronađe i utiče na sam uzrok nastanka insulinske rezistencije. Dijetoterapija je jedini način da ovo stanje sprečimo i lečimo. Na sreću, dijetoterapija je u tome veoma uspešna. Iz mog iskustva 100%, ukoliko nema pratećih problema.
Insulinska rezistencija ima veliku ulogu u nastanku metaboličkog sindroma. Metabolički sindrom je stanje koje karakteriše poremećaj kontrole šećera, povećana telesna masa ili gojaznost, visok holesterol (naročito LDL frakcija).
Najznačajniji uzroci insulinske rezistencije, metaboličkog sindroma i dijabetesa su ipak, loša ishrana i gojaznost. Dakle, opet smo u začaranom krugu.
Ovakva ishrana izaziva upalu u organizmu što dovodi do toga da organizam stvara citokine, inflamatorne hemikalije koje sprečavaju insulin da funkcioniše adekvatno. Inflamatorna ishrana podrazumeva puno rafinisanih namirnica i obilje ugljenih hidrata kao što su: hleb, beli krompir, razne pahuljice, pasta, testenine, različiti pekarski proizvodi, kremovi, sladoledi, kolači, sokovi, gazirani napici, keksi, čokolade i čokoladice...
Zanimljivo je da mnogi ljudi misle da se zdravo hrane i kada se suoče sa problemom pitaju se šta je pošlo naopako. Tek kada počnu sa dijetoterapijom shvataju koliko su grešili.
Da bi sprečili nastanak metaboličkog sindroma, preddijabetes i dijabetesa, jedite pravu, ne procesuiranu hranu, smanjite unos ugljenih hidrata, povećajte unos svežeg povrća i koristite kvalitetne suplemente.Funkcionalna medicina je grana medicine orjentisana na pacijenta. Umesto posmatranja zdravstvenih problema i bolesti, posmatra se osoba, kao individua koja ima određene disbalanse, simptome i disfunkcije. To nije alternativna medicina, to je konvencionalna medicina, zasnovana na naučnim dokazima ali stvari posmatra iz potpuno drugačijeg pravca.
Simptomi su ono što vidimo na površini: dijabetes, karcinom, fibromijalgija, osteoporoza, poremećaji štitaste žlezde, Alchajmerova bolest, hroničan umor itd. Prema shvatanju funkcionalne medicine, uzroci nastanka ovih simptoma i bolesti leže ispod površine i ne vide se na prvi pogled.
Ukoliko se tretira samo ono što je na površini, to
retko dovodi do izlečenja i oporavka organizma.
Pronalaženje, identifikacija i tretiranje samog korena problema, što su osnovna načela funkcionalne medicine, ima mnogo bolje šanse da uspešno reši zdravstvene probleme. Koristeći naučne principe i dokaze, napredne laboratorijske testove i tretmane, funkcionalna medicina uspostavlja balans fizioloških procesa u organizmu. Cilj funkcionalne medicine je doživotno, optimalno zdravlje osobe. Na koji način funkcionalna medicina leči?
Današnji zdravstveni sistem se suočava sa velikim problemima jer model na osnovu koga funkcioniše, odgovara rešavanju akutnih zdravstvenih problema ali je potpuno neodgovarajući za rešavanje hroničnih problema. Slomljena noga, zbrinjavanje pacijenata neposredno posle neke nezgode ili nesreće, reanimacija nakon zastoja srca itd. su odlični primeri sjajne efikasnosti današnjeg zdravstvenog sistema, kada je u pitanju rešavanje hitnih i neodložnih stanja.
Kada su u pitanju hronične bolesti i stanja konvencionalna medicina, na žalost, nema efikasna rešenja. Ukoliko imate artritis, prepisaće vam masu lekova koji smanjuju bol. Ukoliko imate dijabetes, prepisaće vam lekove koji imitiraju prirodni insulin. Ukoliko imate nako autoimuno oboljenje, dobićete gomilu lekova koji onemogućuju vaš imuni sistem da reaguje. Ali svi ti medikamenti, koji imaju niz veoma ozbiljnih neželjenih dejstava i vode organizam u druge disbalanse i bolesti, zapravo neće izlečiti vaš organizam, u smislu da će bolest i simptomi nestati kada jednom prestanete da pijete lekove.
Dvostruki pristup izlečenju
Da bi se borila sa hroničnim oboljenjima, funkcionalna medicina koristi dva, naučno potvrđena, principa:
1. Dodati ono što nedostaje organzmu da povrati stanje optimalnog funkcionisanja,
2. Ukloniti sve ono što smeta organizmu da dostigne stanje optimalnog zdravlja.
Jednostavno govoreći, vaše telo prirodno želi da bude zdravo. Međutim, često se dešava da organizmu nedostaju osnovne komponente da bi funkcionisao na najbolji način ili ga nešto ometa da bi funkcionisao adekvatno. Funkcionalna medicina prvo identifikuje faktore, odgovorne za loše funkcionisanje. To mogu biti nedostaci osnovnih materija potrebnih za optimalno zdravlje ili višak materija, subjektivnih i objektivnih faktora, koji na organizam deluju negativno. Zatim se bori sa tim faktorima na individualnim osnovama svake, pojedinačne osobe.
Praktičari funkcionalne medicine često koriste laboratorijske testove da identifikuju koren (suštinski uzrok ili uzroke) zdravstvenih problema određene osobe. Klasična medicinska dijagnostika je takođe od pomoći, u formi detaljne analize zdravstvene dokumentacije, pažljivog slušanja simptoma i postavljanja detaljnih pitanja vezanih za lične doživljaje, osećanja i simptome koje donose određeni disbalansi.
Osnovni alati u rešavanju zdravstvenih problema su ishrana i suplementacija prirodnim agensima (biljke, biljni preparati, nutraceutici, makro i mikronutrijenti), promena životnog stila, emocionalno savetovanje i drugi, dokazano efikasni i neškodljivi načini lečenja. Zapravo, on što najviše osnaži pacijenta da se suoči i bori sa svojim stanjem, koje je uvek potpuno jedinstveno, je suštinska edukacija o uzrocima i posledicama viškova i nedostataka. Ovo, na kraju dovodi do izuzetne uspešnosti sprovedenih tretmana.
Koreni funkcionalne medicine
Možda će vas iznenaditi da koncept funkcionalne medicine, zapravo, uopšte nije nov. Ona zapravo predstavlja osnov moderne, naučno osnovane medicine. Jedan od prvih profesora čuvenog Univerziteta Johns Hopkins i njegov dekan, Profesor Osler je rekao: "Dobar lekar je usmeren na bolest; sjajan lekar je usmeren na pacijenta koji je bolestan.”Još jedna važna izjava Profesora Oslera je: "Ako slušate pažljivo pacijente, oni će vam reći dijagnozu.”
Praktičari funkcionalne medicine pažljivo razmatraju kompletnu istoriju bolesti pacijenta, razmatraju odgovore na niz postavljenih pitanja u različitim upitnicima, obavljaju iscrpne razgovore sa pacijentima i tek onda donose odluke o dodatnim ispitivanjima i terapiji. Zaključci se mogu doneti tek na osnovu svih informacija koje je praktičar dobio od pacijenta, laboratorijskih i drugih analiza.
Autoimune bolesti
Oko 5 procenata zapadnjačke populacije (tu spada i Srbija) ima dijagnostikovane autoimune bolesti. Smatra se da je ukupan broj obolelih, obzirom da se dijagnostikuju samo najteži slučajevi, oko 20%. Ove bolesti uključuju: Hašimoto tireoiditis, dijabetes tip1, lupus, reumatoidni artritis, multiplu sklerozu, kolitis, Kronovu bolest, i desetine drugih.
Sve ove bolesti imaju jednu stvar zajedničku: Organizam napada samog sebe.
Veoma često viđam ljude sa strašnim simptomima autoimunih bolesti. Naduveno lice, upaljena koža, hroničan umor, otečeni zglobovi, otečena jetra i krvni sudovi, gubitak kose... Takvi pacijenti su, po pravilu, na „visokim dozama“ steroidnih lekova (Pronizon), antiinflamatornih lekova (Aspirin), blokatora želudačne kiseline (Kontrolok, Ranisan), a često i na hemioterapijskim lekovima (Metotrexat), koji imaju ulogu da ućutkaju njihov imuni sistem.
Uprkos megadozama ovih opasnih lekova, koji remete normalne funkcije organizma, povećavaju rizik od raka, povećavaju rizik od opasnih infekcija, ljudi se retko osećaju dobro. Da li postoji drugi način lečenja osim imunosupresivnih lekova?
Koristeći pristup funkcionalne medicine, nakon nekoliko meseci se uglavnom, povuče većina simptoma. Ono što čujete od pacijenata je: „Izbacio/la sam gluten, šećere, mleko i još neke namirnice, pijem neke suplemente i osećam se super!“
Istorijski, medicinska otkrića su stvarana posmatranjem pacijenata i njihovih reakcija na sprovedeni tretman. Lekari su prenosili svoja otkrića kolegama ili ih objavljivali u naučnim časopisima, kao studije slučaja. Danas se studije slučaja često odbacuju kao anegdote. Umesto otkrića „na terenu“, danas se fokusiramo na randomizirane, kontrolisane studije koje ispituju, gotovo isključivo lekove, koje finansiraju farmaceutske kompanije, kao jedini standard dokaza u medicini. Na žalost, ovo odbacuje iskustvo hiljada pacijenata i lekara koji imaju bolja rešenja za lečenje komplikovanih stanja.
Današnji medicinski pristup se uglavnom svodi na supresiju bioloških funkcija, maskiranje simptoma, blokiranje rada određenih sistema ili na drugi način mešanje sa telesnom biohemijom. Generalno, retko ko se zapita zašto je uopšte došlo do poremećaja zdravlja i šta je njegov uzrok. Na primer: lekovi za sniženje holesterola blokiraju enzime neophodne za njegovo stvaranje ali blokiraju i izuzetno važan Koenzim Q10, utiču na porast glikemije i drugo. Pri tome se niko ne zapita zašto je došlo do skoka holesterola. Da li zbog ishrane, nekretanja, stresa, genetike, drugih lekova koji se koriste? Lekari koriste beta-blokatore, blokatore kalcijumskih kanala, inhibitore reapsorpcije serotonina, ACE inhibitore, antibiotike i antiinflamatorne lekove. Mi inhibišemo, blokiramo i svi tretmani su nam „ANTI“. Ali ne postavljamo osnovno pitanje: Zašto je naš organizam u disbalansu i kako da mu pomognemo da povrati balans?
Postoji novi pristup u medicini koji postavlja ovakva pitanja.
Funkcionalna medicina: tretira uzroke, ne simptome.
To je pokret u medicini koji se ubrzano širi širom sveta i koji je sve popularniji među zdravstvenim radnicima svih profila. Bazira se na različitim metodama dijagnostike i lečenja bolesti - onim koje su fokusirane na uzrok a ne simptom, onim koje su bazirane na razumevanju dinamike i načina na koji naši geni interreaguju sa okolinom, onim koje vide dalje od prostog tretiranja bolesti prema protokolima i tabelama. Da bi određenu bolest zaista izlečili moramo razumeti organizam kao sistem, moramo razumeti osnovne telesne funkcionalne sisteme, gde je nastao kvar i zbog čega, moramo razumeti interkonekcije između simptoma i organa i organskih sistema, umesto da delimo telo i bolesti na različite specijalnosti.
Rat oko kokosovog ulja
Kokosovo ulje je možda najrasprostranjeniji i najsvestraniji prehrambeni lek na svetu. Oduvek je bio cenjen od strane autohtonih kultura čiji su ga stanovnici koristili za širok spektar zdravstvenih problema.
Ipak, i pored svega što danas znamo i što smo uspeli da naučno dokažemo, a ovde ću vam navesti samo neke dokaze, zvanično ne smemo da kažemo da je kokosovo ulje zdravo.
Vodi se pravi rat oko kokosovog ulja!
Naime, američko kardiološko udruženje (AHA) je objavio “Presidential Advisory”, što je zapravo komentar o dijetetskim mastima i kardiovaskularnim bolestima, u kojem je osudio kokosovo ulje i preporučio ljudima da ga ne konzumiraju. Preporuka AHA jasno je u suprotnosti sa istraživanjima koja postoje ne samo na kokosovom ulju već i zasićenim mastima uopšte, a cilj je da se podrži stara lipidna teorija o nastanku srčanih oboljenja, odnosno da zasićene masti i holesterol uzrokuju bolesti srca. Na osnovu ovoga glavni korporativni mediji objavili su svoje preporuke bez bilo kakve kritičke analize ili novinarskih istraga o tvrdnjama AHA.
Nekoliko velikih kompanija se trenutno bori protiv tužbi zbog prodaje svog brenda kokosovog ulja u Americi. Naime, američka agencija za hranu i lekove (FDA) ne dozvoljava da se zdravom namirnicom nazove bilo šta što sadrži zasićene masti. Prema FDA, "zdravi" proizvodi mogu sadržati samo male količine masti i gotovo nikakve količine zasićenih masti. FDA zasniva svoju definiciju "zdravog" na preporukama USDA koja ,,zdravom“ ishranom smatra samo onu siromašnu u mastima. Danas je već svima potpuno jasno da su nas ovakve preporuke dovele na ivicu ozbiljne krize javnog zdravlja.
To znači da je u proteklih deset godina moglo postojati stotine studija, objavljenih u prestižnim časopisima, koje dokazuju činjenicu da je kokosovo ulje sigurno, zdravo, da sprečava bolesti i podržava ljude u lečenju. Moglo bi postojati nebrojeno ličnih pozitivnih iskustava ali ako zvaničnici kažu da to nije tačno onda ni zdravstveni profesionalac ili kompanija koja se bavi proizvodnjom i prodajom ovih namirnica ne sme da kaže da je tačno.
Moja porodica i ja konzumiramo organsko, hladno ceđeno kokosovo ulje i koristimo ga u kozmetičke svrhe. Preporučujem ga i svojim pacijentima kod kojih nisam primetila nikakve neželjene pojave.
Navešću vam samo neke benefite kokosovog ulja za koje postoje dokazi:
Candida albicans, najčešće patogene gljivice, mogu izazvati sistemske infekcije sa stopom smrtnosti od 40%. Infekcije su proistekle iz kolonizacije gastrointestinalnog trakta gde je C. albicans deo normalne mikroflore. Naučnici sa Tuft univerziteta su pronašli da je ishrana bogata kokosovim uljem smanjila C. albicans u crevima čak i do 90% u poređenju sa ishranom bogatom nekim drugim zasićenim mastima i sojinim uljem. (1)
Iako je restrikcija zasićenih masti preporučena kod koronarne arterijske bolesti, Ishrana bogata ekstra devičanskim kokosovim uljem doprinosi smanjenju obima struka, smanjenju težine i povećanju koncentracije HDL holesterola, što je dokazalo više naučnih studija, i samim tim implicira suprotan zaključak. (2), (3), (4)
Vršeno je čak i kliničko istraživanje koje pokazuje superiornost kombinacije kokosovog ulja i anisa kod lečenja vašljivosti, u odnosu na najčešće korišćen agens permetrin. Ja bih na svom detetu mnogo radije primenila kokosovo ulje umesto potencijalno štetnih hemikalija. (5)
Streptococcus mutans je organizam koji najčešće uzrokuje zubni karijes. Na raspolaganju su različiti lekovi koji pomažu u lečenju bakterija, pri čemu svaki ima svoje dobre i loše strane. Nedavna istraživanja pokazala su da kokosovo ulje ima antiinflamatorno i antimikrobno dejstvo. Zbog toga je sprovedena studija kako bi se utvrdila antibakterijska efikasnost kokosovog ulja i uporedila je sa hlorheksidinom koji se koristi za eliminisanje ove bakterije. Dokazano je da između kokosovog ulja i hlorheksidina ne postoji statistički značajna razlika u pogledu antibakterijske efikasnosti. Kokosovo ulje je jednako efikasno kao i hlorheksidin u redukciji S. mutansa. Dakle, štiti od karijesa. (6)
Alchajmerova bolest (AD) je najčešći neurodegenerativni poremećaj (naročito kod žena). Pošto je poznato da su ketonska tela direktan izvor energije za mozak i mogu se dobiti od kokosovog ulja, vršena su istraživanja koja su potvrdila da kokosovo ulje poboljšava kognitivne funkcije kod pacijenata sa AD, sa razlikama u odnosu na pol i stepen razvijenosti bolesti. Slični rezultati su dobijeni i kod osoba koje pate od demencije. Ovaj efekat je naročito izražen onda kada je zastupljena i pravilna ishrana. (8), (9), (10)
Verujem da je snaga istine mnogo jača od snage zablude. Doći će i ovom ratu kraj. Do tada, razmislite o tome da li je moguće da je nešto što je potpuno prirodno i korišćeno hiljadama godina u svrhu lečenja i lepote, zaista štetno.
Popularne dijete - Autofagija
Autofagija se odigrava u svakoj živoj ćeliji i to je svojevrsni mehanizam pročišćenja i regeneracije ćelije. To znači da ukoliko naše ćelije sprovode autofagiju dovoljno često i dovoljno efikasno, možemo da očekujemo da budemo mladi, zdravi, vitki i lepi do duboke starosti J. Problem je u tome što se ovaj proces odigrava kada ćelija miruje, kada nema druga posla takoreći. To znači da se autofagija uglavnom odigrava noću, kada ćelija ne mora da procesuira hranu koju smo uneli.
Jednostavno rečeno, da bismo dobili benefite autofagije treba da unosimo hranu u kraćem vremenskom okviru u toku dana, tokom 8 sati na primer a da postimo odnosno aktiviramo proces autofagije tokom 16 časova u toku dana. Shema može biti i drugačija, u odnosu na ono što odgovara vašem životnom ritmu i potrebama.
14h u toku dana 10h u toku dana
10h u toku dana 14h u toku dana
8h i manje 16h i više
VITAMIN D - ISHRANA KOD KARCINOMA
Dugo se mislilo da je vitamin D važan samo za zdravlje kostiju.
Međutim, gotovo svaka ćelija ima receptore za vitamin D i oni su locirani u nukleusi ćelija, tamo gde se nalazi naš genetski materijal. To znači da mi možemo menjati svoje gene odnosno, njihovu ekspresiju, ishranom.
Danas je poznato da ,,sunčani vitamin” pomaže smanjenje rizika oboljevanja od svih oblika karcinoma, naročito kolorektalnog karcinoma i karcinoma dojke, mnogih virusnih oboljenja, kardiovaskularnih, autoimunih oboljenja i dijabetesa.
Da li unosite dovoljno vitamina D?
Uloga vitamina D u urođenom i adaptivnom imunitetu je kritična. Od 2006. godine, dijabetes tip 1 u Finskoj se drastično smanjio nakon odluke vlasti da fortifikuje mlečne proizvode holekalciferolom.
Podaci koje je koristio Institut za medicinu otkrili su da je potrebno 8895 Internacionalnih jedinica dnevno, za 97,5% pojedinaca, da postignu vrednosti od 50 nmol / L, što je apsolutno nedovoljno (prim. aut.). Druga studija potvrdila je da je potrebno 6201 IU / dnevno za postizanje 75 nmol / L i, a treća da je potrebno je 9122 IU / dnevno za dostizanje 100 nmol / L, što bi bio minimum koji bi obezbedio optimalno zdravlje.
Prema mom iskustvu, većina ljudi ima veoma nizak nivo vitamina D.
I pored kvalitetne ishrane i boravka napolju većina ljudi nije u stanju da stvori optimalne depoe ovog značajnog vitamina. Neki od razloga su gojaznost, nizak nivo magnezijuma, pušenje, loš odnos mono i polinezasićenih masnih kiselina, konzumiranje gaziranih napitaka, nizak nivo vitamina K, nedovoljno holesterola u ishrani, anemija, uzimanje određenih lekova (statini, antiepileptici, pronizon, fenobarbiton i dr.), masna jetra, prevelika izloženost UVA zracima, pesticidi, izloženost plastici (ftalati i BPA), izloženost glifosatu, stres, odstranjena žučna kesa, tamna koža, nizak nivo omega 3 masnih kiselina...
Testirajte svoj nivo vitamina D. Ako želite optimalno zdravlje, uzimanje nekoliko hiljada internacionalnih jedinica vitamina D dnevno, vam može samo koristiti.
ZAŠTO STE GOJAZNI I KAKO TO DA SPREČITE I LEČITE
